Сваки човек дужан је свом завичају
Иво Андрић

У Београд је, у периоду 1968. – 1975. година, пристигао већи број Срба са подручја Фоче. Руковођене превасходно економским разлозима, читаве породице су се одлучиле на пресељење у Београд који је, као метропола, пружао далеко више могућности у погледу запошљавања, школовања деце и обезбеђивања егзистенције уопште.

Са мањим или већим интензитетом овај тренд се настављао и у каснијим годинама, тако да, по неким проценама, у главном граду Србије тренутно живи око 5.000 становника који су или рођени у Фочи, или су директни потомци рођених Фочака.

Неформално окупљање Фочака у Београду кренуло је већ 1972. године када је мања група људи почела да организује завичајно дружење у хотелу „Палас“.

Број заинтересованих је временом растао па су се од 1975. до 1980. годишња окупљања организовала у ресторану „Примајолка“ (данашња „Војводина“) на Новом Београду.

Озбиљан заокрет у организационом погледу десио се 1980. године. До тада груписани по родном селу, подручју, или припадности месној заједници, Фочаци у Београду су се удружили и започели серију великих годишњих окупљања која су се све до 1991. одржавала у хотелу „Југославија“.

Традиционална дружења нису организована од 1991. па све до 2004. године. Разлог је био грађански рат који је захватио Југославију. Ратне страхоте захватиле су и фочански крај. Много погинулих, разорених породица и домова у завичају, одвраћали су од сваке помисли на весеље било које врсте.

Међутим, у том периоду Фочаци у Београду нису седели скрштених руку. Организован је низ хуманитарних акција у циљу помоћи ратом захваћеном и осиромашеном завичају. У правцу Фоче отпремани су камиони са храном, одећом и другим потрепштинама које су недостајале људима у тим тешким временима, а у неколико наврата у Фочу су организовано ишли добровољни даваоци крви.

Удружење Фочака у Београду званично је регистровано 13.04.1995. године.

Обнављање годишњег окупљања планирано за пролеће 1999. године одложено је, овога пута због агресије НАТО снага на Србију.

До активирања Удружења дошло је 2004, на 200-ту годишњицу Карађорђевог устанка. Заједно са народом свог краја Удружење се укључило у акцију реновирања и обнове цркве Светог Николе у Ријеци Челебићи. Обнова је завршена на Петровдан 2004, када је Момчило Гргуревић, некадашњи тетимски парох, проглашен за свештеномученика Момчила Челебићког.

На Велику Госпојину, 28. августа 2004. године, завршена је највећа акција у историји Удружења. Тада је у Челебићима, поред Цркве, подигнут бронзани споменик борцима палим за слободу свог краја од 1912. до 1995. године. Укупна вредност пројекта износила је 21.000 евра.

У току је акција реновирања Цркве Успења Пресвете Богородице у Челебићима.

Удружење се повремено ангажује у прикупљању помоћи угроженим породицама у завичају (елементарне непогоде и др). Такође, чланови Удружења активно промовишу туристичке потенцијале Фоче, пре свега лепоте реке Таре, помажући на тај начин економски развој завичаја.

Од 2004. годишња дружења се организују у ресторану „Језеро“.

Први председник Удружења Фочака у Београду био је Филип Божовић који је ту дужност обављао у два мандата (1995-2004). Од 2004. до 2007. председник Удружења био је Милорад Продановић када га је наследио садашњи председник, Мирослав Стојановић.